Fikus, Pop i Ona –          Strast u Senci

Neki odnosi su neraskidivi. Ne zato što su ispravni, već zato što su previše zamršeni da bi se raspleli. Takav je bio odnos između Fikusa i Popa – dva muškarca čija su se sudbina, moć i slabosti preplitale u ćutnji i neizgovorenim tajnama.

Ali između njih postojala je još jedna sila. Neizgovorena, skrivena, ali moćnija od svake prevare, svakog plana, svakog savezništva. Žena.

Fikus – Senka u Zavetrini

Rođen na jugu Srbije, negde u okolini Leskovca, Fikus je odrastao u siromaštvu, ali sa nečim što se nije moglo kupiti – harizmom. Bio je vanbračni sin ciganske kraljice, lep na majku, sa divljom naravi oca – poznatog švalera i avanturiste, čoveka koji nikada nije bio u prvom planu, ali je uvek znao kako da se zaštiti.

Fikus je bio njegov pravi naslednik – čovek koji zna kada da se povuče, kada da bude u zavetrini. Tako je i dobio nadimak. Po biljci koja je lepa, ali uvek ostaje po strani, s debelim listovima koji podsećaju na njegov izraz lica – neprobojan, bez emocija, uvek hladan, uvek distanciran. Fikus je bio posmatrač, nikada meta.

Iz gladi je pobegao odlaskom u profesionalnu vojsku. Bio je odličan u obuci, ali je sklonost ka sitnim prevarama, kombinacijama i snalaženju u sumnjivim situacijama učinila da mu sudbina ne bude mirna. Umesto u karijernu vojsku, poslat je u bespuće afričkih konflikata, gde je služio kao oficir pri UN.

Vratio se iz Afrike sa oreolom misterije. Ljudi su ga zvali Afrički car, pričali su o njegovim avanturama, o plemenima koja su ga poštovala, o ženama koje su padale pred njim. On je ćutao. Što manje pričaš, to te više veličaju. Pop je preuzeo stvar – gradio legendu o Fikusu, stvarao mit.

Uživao je u tom mitu, ali je znao istinu. Nije bilo plemenitih pobeda, nije bilo slave. Bilo je samo preživljavanje, samo instinkt. Vratio se bez vere u bilo šta. Bez kućišta i mačete. Bez cilja.

A onda je upoznao nju.

Neki odnosi su neraskidivi. Ne zato što su ispravni, već zato što su previše zamršeni da bi se raspleli. Takav je bio odnos između Fikusa i Popa – dva muškarca čija su se sudbina, moć i slabosti preplitale u ćutnji i neizgovorenim tajnama.

Ali između njih postojala je još jedna sila. Neizgovorena, skrivena, ali moćnija od svake prevare, svakog plana, svakog savezništva. Žena.

Pop – Iluzionista u Skupim Kolima

Pop nije ime koje je nasledio od oca, iako su ga mnogi tako tumačili. Njegov otac je bio pop, ali je istovremeno radio i za državnu bezbednost. Pop nije postao sveštenik, ali je usvojio porodičnu filozofiju – pričaj bajke, dok iz pozadine povlačiš konce.

Nadimak je dobio jer je od malih nogu pričao priče o tome kako njegova „popovska organizacija“ stoji iza svega što radi. Ljudi su mu verovali, jer je delovao uverljivo. Nikada nije bio direktan prevarant, nikada nije krao na očigled. On je manipulisao, navodio, stvarao situacije u kojima bi ljudi sami davali ono što im je trebalo uzeti.

Vožnja besnih kola bila je deo imidža. Menjao ih je često, kao što je Fikus menjao žene. Ali Pop nije bio zavodnik. Tu je bio njegov kompleks.

Zato je sebi pronašao trofej – prelepu plavušu, oličenje uspeha. Ona je bila njegova nagrada, njegovo osiguranje. S njom je gradio sliku savršenog života. Da nje nije bilo, njegov svet bi odavno pukao.

Ali postojala je jedna stvar koju nije mogao da podnese – način na koji je ona gledala Fikusa.

Ona – Tiha Oluja

Bila je lepa. Ne običnom lepotom, već onom koja ostavlja trag. Onom koja muškarce tera da je gledaju predugo, da im se misli zadrže tamo gde ne bi smele.

Godinama je gradila život sa Popom. Bila je oslonac, žena koja zna sve njegove slabosti, ali ih nikada ne izgovara naglas. Verna, privržena, posvećena porodici.

Ali svaki put kada bi Fikus ušao u prostoriju, nešto u njoj bi se prelomilo.

Nije mogla da objasni to osećanje – bio je to pogled koji je palio kožu, dodir koji nikada nije smeo da se dogodi, napetost u vazduhu. Njeno telo izdavalo ju je.

Osećala je krivicu, ali i strast. Strah i želju u isto vreme.

Svaki njihov susret bio je test. Svaki dodir zabranjen, ali neizbežan.

A Pop je znao.

Ljubomora Koja Guši

Pop je gledao. Pratio. Primećivao svaki detalj.

Nije bio čovek koji prašta. Bio je čovek koji kontroliše.

Fikus je bio njegov saveznik, njegov čovek. On ga je stvorio, on ga je oblikovao. Ali sada? Sada mu je oduzimao nešto što nije bilo na prodaju.

Pop nije znao da li se išta desilo između njih. Možda nije. Možda nikada neće. Ali samo osećaj da bi moglo bio je dovoljan da u njemu raste bes.

Počeo je da steže obruč. Suptilno, ali neumoljivo. Svaki potez bio je pažljivo izračunat, svaka reč odmerena.

Fikus je osećao pritisak. Video je kako mu se sužava prostor, kako sve više gubi dah.

A ona? Ona je osećala bol u stomaku, svaki put kada bi ga videla. Nemoć, drhtanje, onaj osećaj na granici ludila.

Dan Kada Će Sve Pasti

Njih troje igrali su igru koja nije imala pobednika.

Fikus je znao da mora da ode. Ali nije mogao.

Pop je znao da mora da preseče. Ali nije želeo da napravi pogrešan potez.

A ona? Ona je živela u strahu od onoga što bi moglo da se desi ako bi popustila.

Bilo je samo pitanje trenutka kada će se sve srušiti.

Neko će povući prvi potez.

A kada se to desi – krv će biti prolivena.