Posvećeno svim mamama  sveta,a najvise mojoj i Makijevoj mami.

Mama…

Tako močna reč…

Nema dana da nisam zahvalna što sam majka.

Nema dana kada ne zahvalim što je moja mama živa. Stvari se menjaju vrtoglavom brzinom. Nekada ste vi ti koji zovete mame, onda dodje vreme da zaboravite, nemate vremena i jurite. Zivot nosi, jako. Kao vodenica u mlinu, melje.Poziv na ekranu, pise mama, jaoj ne mogu joj se sada javiti, gde je bas sada nasla. Da, mama okej videcemo se, posle cu te nazvati. I ne nazovete. Te bude kasno, te bude rano. A onda zivot tece, dodje na naplatu, jer dodje i vreme da mamu zovete, ona ne odgovara. U mislima stotinu secanja, ceo zivot, detinjstvo brzo pred ocima ide, slike se nizu, a suza iz oka kaplje, ne budes je ni svestan. Onda gledas u nebo i mislis na nju. 

Zato zovite mame, pa neka bude i guzve i obaveza, neka bude pola osam, neka i Dnevnik pocne, ali zovite dok imate koga. I ako mama pita je l’ sve u redu, recite da jeste cak i ako nije da ne brine i da ste je samo zeleli cuti i kazati koliko je volite.