ANA MARIJA – JEDNO  IME SA DVE LIČNOSTI

Ana Marija imal  37 godina, živI  sama. Stan na 16. spratu Geneks kule ima dve sobe – jednu uvek urednu, jednostavnu, sa svetlim zavesama i policama prepunim knjiga i drugu haotičnu, pretrpanu garderobom, polupraznim čašama i tragovima noći koje nikad nisu bile iste. Jedino što su Ana i Marija delile bila je fotelja kraj prozora. U njoj su sedele u mraku i prisećale se svega – poniženja, besa, povređenosti, ali i okrutne hladnoće kojom su uzvraćale.

Ponekad  se pita da li je sve počelo kada joj je otac dao ime  – Ana Marija. Dva imena u jednom, dve ličnosti. Skrivenu čežnju za neostvarenom ljubalju, sa nekom Anom i tradicionalnu obavezu da dobijem  ime Marija, po babi, on je ukomponovao i krstio me kao  ANA MARIJA.  ANA je ostala dete u duši, nežna, naivna, sažaljiva. Ona koja i dalje voli miris kuvanog mleka, onog sa kojim ju  je baka svako veče uspavljivala. Ana je volela jednostavne stvari – tišinu, knjige, kišu na prozoru, osećaj vunenih čarapa na hladnom podu. ANA bi ponekad gledala prolaznike sa setom i zamišljala njihove živote, saosećala sa nepoznatima, davala prosjacima poslednji dinar iz novčanika. Bila je nežna i iskrena, ali i slaba.

A onda bi, u nekim trenucima,njena suprotnost, MARIJA preuzela kontrolu. MARIJA je bila surova, divlja, nemilosrdna. Ona nije pila kuvano mleko – pila je skupi viski sa ledom, uz neonskim svetlima klubova, gde je vladala situacijom. MARIJA je igrala igre moći, koristila muškarce kao figure na šahovskoj tabli, uzimala im novac, emocije, dostojanstvo. Uživa u manipulaciji, u osećaju potpune kontrole. Bila je sa starijima zbog novca, sa mladima zbog strasti, sa oženjenima zbog izazova. Nakon što bi ih slomila, hladno bi se udaljavala, kao da nikada nisu postojali.

Taj sukob dve ličnosti postao je njena svakodnevnica. Izuzetak su bila črtiri meseca.

Četiri meseca čistoće

On je bio prvi i jedini muškarac kome se predala bez računice. Četiri meseca je bila verna samo njemu. Četiri meseca – čitava večnost za nekoga poput nje. On je radio za neku američku firmu i bio potpuno drugačiji od svih ostalih muškaraca koje je poznavala. Nije želeo da je poseduje, nije želeo da je kupi, nije želeo da je pobedi. Samo ju je gledao, slušao i razumeo.

Bio je siguran u sebe i u svoja osećanja. Njegova fizička dominacija bila je očigledna – visok, širokih ramena, gustih zuckastih kovrdža i prozirnih, nebo plavih očiju. Nije se razmetao, ali je bio svestan svoje snage, svestan obdarenosti – kako intelektualne, tako i one telesne. Često mu je zavidela na toj opuštenoj sigurnosti, na tome što je sve radio sa lakoćom, kao da mu se ceo svet prilagođavao.

Stidela se kada bi se setila svojih uzdaha dok ga je jahala, svojih drhtavih ruku dok ju je posmatrao tim bistrim očima koje su uvek znale šta sledi pre nego što bi ona i pomislila. Njegovi komentari bili su spremni, britki, a opet nežni. Kao da joj nikada nije sudio, već samo beležio njene slabosti i voleo ih.

U njegovom prisustvu, osećala se sigurno. Njegov pogled prenosio je mir. Ispod blage površine krila se snaga, i volela je taj osećaj da je pod njegovom zaštitom. Možda je Ana zato bila jača pored njega, možda je zato poverovala da može da pobedi Mariju.

Ali nije mogla.

Onog trenutka kada ga je prevarila s nekim klincem, znala je da je gotovo. Marija je pobedila. Napustila ga je bez objašnjenja, ne želeći da uprlja i to malo što su imali. Bar jedna stvar je morala ostati bela, čista, kao toplo mleko iz njenog detinjstva.

Jedino tada, kada mu je rekla da je kraj, videla je kako mu se oči menjaju. Kako gube onaj plavi sjaj i postaju duboke, tamne, kao svemir bez zvezda.

On je otišao u Ameriku bez reči, izbrisao svaki trag za sobom, kao da nikada nisu ni postojali jedno u životu onog drugog.

Ali jedna njegova rečenica nastavila je da je proganja:

„Šta misliš, da ti napravim dete – da li bi Ana pobedila?“

Dugo je o tome razmišljala. Možda bi dete donelo ravnotežu. Možda bi postala samo Ana, možda bi ljubav prema tom malenom biću bila jača od Marije. Ali šta ako ne bi? Šta ako bi dete samo unelo još više haosa u njen život?

Nije smela da rizikuje. Tako je sebi objasnila. Nije mogla da dozvoli da i ono malo što je bilo belo u njihovom odnosu nestane.

Ana Marija je sedela u svojoj fotelji, jedinom mestu u stanu gde su i Ana i Marija mogle da koegzistiraju bez borbe. Svetlo grada prelamalo se kroz prozor, osvetljavajući njeno lice u polumraku. Bila je spremna za izlazak – crna haljina, visoke potpetice, miris skupog parfema na njenoj koži.

Danas je Dan zaljubljenih.

Zamislite samo – dan kada bi trebalo da se slavi ljubav, odanost, povezanost. Dan kada se pišu poruke nežnosti, kada se poklanjaju cveće i čokolade. A ona? Ona ide na žurku koju organizuje grupa mladih iz firme – mladi muževi i supruge, željni da pobegnu od svakodnevice bračnog života. Tu se uvek pojavljuju muškarci koji tragaju za nečim što nemaju kod kuće, nečim što će ih na trenutak učiniti ponovo živima.

Jedan od njih već je kretao po nju. Neki napaljeni kolega, neki koji se divi njenoj drskosti, njenoj slobodi, njenom nepostojanju granica.

Ana se na trenutak pojavila u njenoj svesti.

Sećala se njega – jedinog koji ju je voleo, jedinog koji je znao da ispod svega postoje dve žene koje se bore za prevlast. Sećala se njegovih nežnih očiju koje su znale da tamne kada je tužan, njegovog osmeha koji joj je govorio da je sigurna pored njega. Sećala se njegove rečenice:

„Šta misliš, da ti napravim dete – da li bi Ana pobedila?“

Možda bi. Možda ne bi. Sada je to bilo nebitno. On je otišao, izbrisao svaki trag. Više ga nije bilo.

Svetlo telefona zasvetluca. Poruka.

„Silazim. Spreman?“

Marija se osmehne.

Ana nestane.

Još uvek sedeći u fotelji, pritiska dugme na laptopu. Priča je objavljena.

Da li će je iko razumeti?

Sad postaje nebitno.